Б

лагодат Духа Светога изливена на апостоле на дан Св. Педесетнице апостолским прејемством преноси се до данашњег дана и данашњих епископа и свештеника. Као што је на глобалном васељенском плану Господ наш Исус Христос Глава Цркве, а тело сав православни народ, тако је на локалном епархијском нивоу глава епархије њен архипастир епископ. Ако желимо да упознамо епархију, упознајмо прво епископа.
 

Е

пископ нишки, Његово Преосвештенство г.г. Иринеј Гавриловић рођен је у селу Видова код Чачка 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а потом и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан Св. Петке 27.октобра 1959. у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха Српског са титулом епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за епископа нишког где се и дан данас налази.

П

оследњих година, може се слободно рећи, нишка епархија на челу са Његовим Преосвештенством г.г. Иринејом полако доживљава свој процват. То се уочава, како у Нишу као седишту епархије, тако и у најзабитијем и најудаљенијем манастиру или цркви.

По црквама је све више верника и људи се и буквално гурају на богослужењима. Цркве полако постају тесне и све су мање способне да приме све већи број верника. Осећа се веома велика потреба за подизањем нових храмова. Увидевши тај проблем, а с обзиром да у Нишу у последњих 120 година није подигнут ни један православни храм, епископ нишки је предузео опсежну акцију подизања нових храмова како би се удовољило потребама верника.

К

ао прво, 1987. године почела је изградња новог хиландарског метоха, јер је стари који се налазио преко пута Саборне цркве срушен 1947. године. По пројекту Александра Радовића на падинама Делијског виса изграђен је храм посвећен Св. Сави првом архиепископу српском и оцу нације српске, а темеље храма је осветио епископ нишки г.г. Иринеј. Црква Св. Саве је у многоме инспирисана хиландарским храмом (Милутиновом црквом). Грађена је као триконхосна базилика са централним кубетом које носе пиластри. Изнад припрате се налазе два мања кубета. Са западне стране је дозидан улазни трем слично Лазаревој припрати у Хиландару, с тим што је овај трем отворен и застакљен полуобличастим сводовима. Поред цркве сазидан је веома леп конак. За сада је овај храм недовршен и још увек  није у литургијској  функцији.

Н

ишка градска власт похитала је да изађе у сусрет и помогне око изградње нових храмова. Као производ плодне сарадње црквене и световне власти, дошло је до реализације изградње нових храмова.

Г

одине 1997. постављен је камен темељац за нову цркву која је почела да се гради на новом нишком гробљу и биће посвећена воздвижењу часног крста. Освећење темеља извршио је епископ нишки г.г. Иринеј.

Н

а Лазареву суботу (Врбица) 03.04.1999. године, у новом нишком булеварском насељу, у парку на тргу цара Константина и царице Јелене, поред школе Свети Сава, извршено је постављење и освећење темеља нове цркве.

Освећење камена-темељца Цркве Св. цара Константина и царице Јелене	Макета и анимација цркве Св. цара Константина и царице Јелене

Освећење је извршио владика нишки г.г. Иринеј са свештенством. Пројекат цркве урадио је архитекта Јован Мандић. Црква има елементе рашке градитељске школе, мада је помало неуобичајена реализација таквог храма са два звоника. Црква је посвећена Св. цару Константину и његовој мајци царици Јелени (што је уједно и нишка градска слава). Храм се налази на дивном месту у може се рећи централном градском парку, и свакако ће допринети лепшем изгледу целог амбијента. Овој цркви гравитира огромно насеље од око 80 000 људи. Изградњом ове цркве био би у многоме ублажен проблем недостатка православних храмова, а становници ових насеља неће морати недељом и другим празницима да пешаче 3-4 километра до најближе цркве.

И

по другим деловима епархије нишке видљива је велика грађевинска активност, како на изградњи нових, тако и на обнови постојећих храмова и манастира. Моментално се диже приближно 40 храмова на територији нишке епархије. Приближно овом броју је и број цркава које се обнављају.

Г

одине 1998. је први пут после 50 година за храмовску славу нишке Саборне цркве, Духове, обновљена је велика литија улицама града Ниша.

Н

арод се све више враћа својој мајци цркви. Људи, отргнути 50 година од своје цркве, буде се, крштавају се и у све већем броју венчавају у цркви. Многима од њих црква постаје други дом. Са своје стране Епархија све интензивније делује на успостављању раскинутих веза са народом. Нишки свештеници су, све чешће, радо виђени гости нишких домова. У оквиру нишке епархије веома активно делује епархијски хор "Бранко". Одржавају се све интензивнији часови веронауке, како за децу тако и за одрасле. Видна је издавачка активност, како појединих манастира тако и цркава у оквиру Епархије. Нишка епархија доста пажње поклања својој медијској заступљености те, захваљујући љубазности нишких ТВ кућа, све су бројније емисије директно или индиректно везане за црквени живот нишке епархије и православље уопште. Телевизијски екран све више постаје прозор кроз који православље улази у нишке домове. Такође, епархија веома често организује масовна крштавања и венчавања. Каже се да су Срби православан народ. Дивно би било да они то стварно поново и постану после 50 година бруталне атеизације.