Нишка Епархија од 4. до 6. века
Наиссус - Ниш
Н
еоспорна ствар је да је хришћанство објављено у Нишу, као и у свим другим градовима Горње Мезије, у времену апостола Павла, оснивача многих цркава на Балканском полуострву, као што су: солунска, филипљанска, атинска, коринтска и др. Једино што је непознато је дали је Ниш тада имао цркву (епископију0 или је био потчињен којој другој? Тако и имамо прва писана сведочанства о епископији Нишкој (Наиској) тек са средине IV века и то пре 343. године. Наиска епархија је настала између 325-330., између два за хришћанство важна датума: Првог Васељенског Сабора у Никеји (325. година) и проглашење грчког града Византа за Нови Рим (Неа Рома), престоницу Римског Царства.

Н
а овакво мишљење нагони нас податак да Никејском сабору није присуствовао епископ Наиски, а у време основања Цариграда су већ постојали јаки материјални докази - пре свега се мисли на бројност и величину храмова - о евентуалном постојању епархије у Наису, о чему ће још бити речи. Било како било,први помен наиске епископије налазимо много иза Константинове смрти целих шест године касније (343. године). Наиме, у документима сабора Филипољског те године, аријевски епископи замерају тадашњем епископу наиском Гаудијенцију "што се није приближавао упута својих предходника, Киријака, него је повратио у црквена звања оне које је Киријак био свргнуо". Дакле сусрећемо се са дијаметрално различитим епископима - Киријаком, који је био присталица Констанција (Константиновог сина) и аријанске јереси због чега је, баш као и Теодор ираклијски, тадашњи главни епископ на балканском полуострву, немилосрдно прогањао оне који су се држали вере изложене на Првом Васељенском Сабору (325. године); за разлику од њега, Гаудијенције не само што ће се држати никејског учења већ ће на сабору у Сардици (Софија) бити један од најатрактивнијих епископа. Захваљујући између осталих и њему, Атанасије епископ александријски, православни светитељ познат као св. Атанасије Велики, ће бити рехабилитован.
Остаци православног храма са светитељском гробницом, 4. век

К

ирјак није могао започети својом аријевском делатношћу пре 337. године; тек пошто је Константин I умро, без обзира на његову сталну опкољеност аријевцима од којих ће га један (Јевсеније Никомидијски) пред крај живота и крстити, могла је ова јерес завладати овим делом Илирика. О Гауденцију знамо много више. Дошавши на престо наиске епископије, "у најбурније време које црква зна, учествовао је од новембра 343. до маја 344. године активно у раду Сардичког сабора. Колико је био цењен довољно говори податак да је на посленици упућеној "свима црквама у свету" потписао одмах после Осије, председника сабора, и Протогена, епископа Сардичког (Софија) и домаћина, као Gaudentius ab Achaia de Naisso.

Светитељска гробница, 4. век

П

о завршеном сабору св. Атанасије је, у знак захвалности, пошао у Наис са Гауденцијем где је дочекао Васкрс и служио литургију. Овај тренутак је један од светлијих у скоро двехиљадитој историји Ниша, а Гауденције остаје запамћен као једини правоверни епископ Наиски IV века; по његовом нестајању из верског живота Наиса наступа тамна рупа од 344-351 године у којој не знамо шта се догађало у овој епархији. Од 351. године па до упада Хуна (441.г.) настаје један од мрачнијих периода када антиникејци суверено владају варским животом Наиса. Бонос, наиски епископ (378-391), осуђен је ради неправославног учења о Мајци Божијој на Сердичком сабору 391. године. Из овог периода, позната су још три нишка епископа: Маркијан је око 410. године гонио нишко свештенство рукоположено од Боноса. Следећи познати нишки епископ, Гајан који је 515 од монофизита, као ревностан поборник православља, заточен у Цариграду, где је и умро, и најзад Пројект који је 553 у доба цара Јустинијана учествовао на Петом васељенском сабору у Цариграду.