Св. Цар Константин
онстантин Први, Велики
(Flavius Valerius Constantinus Magnus)
рођен је око 280. године у Нишу (античком
Naissus
-у). Ту је васпитаван, а касније је свој родни град величанствено украсио; његова мати Јелена, била је скромног порекла. За цара западног римског царства проглашен је 306. године. Од 312. године владао је заједно са царем источног царства Лицинијем, али је после победе над њим, сам владао до своје смрти 337. године. 330. године основао је нову престоницу на истоку, Константинопољ (Цариград, Истанбул). 313. године Миланским едиктом Хришћанима дао слободу вере. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године окончао догматске расправе, осудио Аријеву јерес, ујединио хришћанство и утврдио првобитни текст символа вере...
ар Константин је 325. године основао једну од првих епископија (по предању, Нишку епархију основао је још Свети апостол Павле у првом веку),
у Нишу, који као градску славу слави Св. Цара Константина и Царицу Јелену, а као посебну светињу у свом Саборном храму чува (пренете из Свете Горе) мошти св. Великомученика Артемија, који је с Константином, као његов војсковођа, угледао крст на небу, а остатак живота провео као монах.
имско царство је пре Константина било паганско; почев од Константина, оно је хришћанско. Та промена представља један од најважнијих догађаја у историји, тако да хришћанска традиција није била у заблуди кад је Константина, као и његову мајку Хелену, уврстила међу свеце.
|
|
|
Остаци Константинове резиденције у Медиани крај Ниша
|
онстантин I је премештањем свога летњиковца у околину Наиса и изградњом Медиане, оснивањем епископије у свом родном граду и претварањем паганског Илирика у хришћански свет учинио за хришћанство на овим просторима више него што ће, дуго иза њега, било ко и покушати да учини. Сјај, слава и име града Ниша, за живота Константиновог, постали су нераздвојни елементи слике самога Константина. И, баш што ће непуних 40 година од Константинове смрти цела Империја бити расцепкана и издељена, а плод Константиновог двадесетчетворогодишњег владања, заслугом његових синова потпуно бачен под ноге и згажен, тако ће и нишка епархија доживети исту судбину; као што ће син Константина I и владар Истока Констанције, подржавајући свом снагом аријанство и фаворизујући га бацити у мрак сав очев труд, тако ће и од епископа наиских, као једина светла звезда у мрачној ноћи, опкољен аријевцима остати лик епископа Гаудијенција. После многобројних варварских провала Наис ће, сравњен са земљом, прогутати вишевековни мрак из којег ће се тек за време владавине Немањића отргнути. Али ни тада неће бити онаквог сјаја и славе као за време владавине Константина великог.