Нишка Епархија од пада у Турско  ропство до данас

З

а турско време нишка епархија је делила судбину осталих српских епархија . Познат је из тога доба (1680-1692) епископ Рувим, који се писао епископ Нишу и Лесковцу. У 18. веку спојена је Н.Е. са старом Топличком и Белоцркванском епархијом, где су се њихови епископи писали: белоцрквански и нишки. Такови су били: Јоанићије I (1712-1734), Пангелос (1734-1750). Георгије Поповић који је 1737. избегао са патријархом Арсенијем IV Јовановићем и умро 1745. као епископ Темишварски, и Гаврило (око 1766), Калиник (око 1753) , Никодим (око 1754), Атанас (око 1755), Гаврило II митрополит (1761-1777), Герасим митрополит (око 1778) . Из 19. века познати су ови нишки епископи: Макарије, Мелентије(1821), Венедикт I Данило, Јосиф, Григорије (1837-1842), Венедикт II (1842-1845), Никифор, Јанићије II (1856-1858), Стеван Ковачевић (1858-1862), Калиник митрополит (1862-1869), Виктор Чолаковић (1871-1881). Виктор је био егзархијски бугарски епископ , те је присаједињењем нишког , пиротског , врањског и топличког округа Србији 01.02.1879. ушао у састав Београдске митрополије.

другој половини XIX века, нарочито после ослобођења од Турака 1878. године, почела је нова епоха у историји српског народа. Одмах по ослобођењу од Турака и Ниш је ушао у нови политички живот Србије, и то као друга престоница. У Нишу је кнез Милан имао свој двор и у Нишу је заседала Народна скупштина, у Нишу су се доносиле најважније државне одлуке. Свуда наоколо у четири округа спровођена је аграрна реформа и сељаци су добили земљу као своју приватну својину. Спахилук је укинут и људи су добили сва грађанска права, али и материјалне могућности. Престали су да буду раја. Наследници Виктора Чолаковића на нишком епархијском трону били су : Нестор Поповић (1883-1884), Димитрије Павловић (1887-1889), Јероним Јовановић (1889-1894), Инокентије Павловић (1894-1898), Никанор Ружичић (1898-1911), Доментијан (1911-1913), Доситеј Васић (1913-1933), Јован Илић (1933-1975) и данашњи епископ Иринеј Гавриловић (од 1975).