АРИЈЕВА  ЈЕРЕС


У
чени александријски презвитер Арије (Areios 256 - 336) почиње проповедати да је Бог од вечности, а Син његов први створ, преко кога је све остало створио. Истичући да Светог Духа ствара Логос - Син, Арије схвата: Оца, јединог, од вечности; Сина / Логоса у времену насталог, стога није вечан, па ни једнак Оцу; и Духа Светог, као првог створа Логоса - где је, према томе, истински Бог само вечни нестворени и нерођени Отац. Међутим, како Син није одувек, него је рођен у времену, то и Бог није могао оодувек бити Отац. 

О
вакав покушај рационалног објашњења Тројичности одмах је наишао на отпор верника, којима је Арије проповедао. Александријски епископ Александар покушао је објаснити презвитеру Арију његову заблуду. Међутим, наишавши на потпуно Аријево одбијање приговора, епискоип Александар сазива сабор 320./ 321. године у Александрији. Уз учешће око 100 епископа, разматрано је и осуђено Аријево учење, а сам Арије је рашчињен и екскомунициран. Његове ватрене следбенике, епископе: Секунда и Теона, презвитере: Ахила, Аетолија, Карпона, Сармата и два Арија, као и ђаконе: Евзела, Луција, Јулија, Менаса, Халадија и Гаја - сабор је осудио и све рашчинио. 

О
длуку сабора Арије је сматрао неправедном, те са следбеницима одлази у Палестину. Њему и присталицама пружио је заштиту епископ ћесаријски Јевсевије/ Еусебие, познати историчар. Арије је подршку нашао и у познатој личности, блиској двору, Јевсевију епископу Никомедијском. Утицајни Јевсевије Никомедијски био школски друг Арију, из времена њихова школовања код Лукијана у Антиохији. 

И
нтерпретација Аријевог учења, као могућег потенцијалног учења Цркве, добијало је много нових присталица, посебно оних који су догмате покушавали тумачити искључиво рационално. Оволико омасовљење Аријевих присталица омогућило је сазивање и одржавањедва њихова сабора: У Британији и Палестини, са циљем и захтевима за укидање одредби александријског сабора. Популарности и убрзаном ширењу ове озбиљне јереси допринео је сам Арије његовом "Талијом" у којојје прозно и лаким стиховима образлагао своје учење, извргавајући подсмеху нападе противника, који су одбацили његово учење, осуђујући га као грешно. 

Н
астају два табора у Цркви: Арија и Александра Александријског, који су пренели тумачења и схватања догмата суштине хришћанства међу неупућене, на улице и тргове, препуштајући тумачење укупности све тананости догмата Тројичности навијачким страстима неупућене масе. У оваквој ситуацији, следбеници старих античких религија, користећи се тим смешним јавним расправама још неупућених хришћанских верника, новонасталу збрку у хришћанству узимају као шаљиве теме за своје комичне позоришне комаде. 

О
вакво стање у источним провинцијама затекао је цар Константин после победе над Лицијем 324. године - победом којом је коначно поништио Диоклецијанову институцију савладарства, поставши једини владар целе Империје - када је у обиласку провинција стигао у Никомдију, бившу Лицинијеву резиденцију. 

У
тицајни никомедијски епископ јевсевије није изложио цару сву озбиљност насталог спора, који је већ потпуно изашао из сфере Александријске цркве, у којој је поникао. Сам цар Константин није био довољно упућен у суштину догмата око кога је избио цео спор, те налаже, у име мира у Империји, да се помире епископ александар и Арије. Стога свог пријатеља Осију, епископа шпанске кордобе у том смислу шаље у Александрију, са писмом за завађене стране. По повратку је епископ Осија известио цара о његовој неуспелој мисији, саопштавајући му о свој озбиљности спора који је настао у Цркви, о Аријевом учењу као стварно опакој јереси, која напада основу самог хришћанства, његову суштину. Цар је одлучио да позове епископат Цркве да би се решио настали спор, одређујући Никеју као место великог састанка. На царев апел сакупило се у Никеји, у пролеће 325. године, 318 епископа, као и мањи број презвитера и ђакона Доласком царевим отпочео је сабор 25. маја 325. године. Вештина епископа била је из источних провинција. То је уједно одражавало право стање у Цркви, јер је на западу епископални - митрополијски систем био знатно неразвијенији. Таквим га је чинио епископ римски, избегавајући равноправност осталих епископа са њим. 

У
чење Арија и његових присталица саборска већина је осудила, формулишући своје учење догмом о Тројичности, а о Сину догматом изнесеним у II чл. Симбола вере. 

А
рија и њехове присталице - еп. Секунда Птолимедиског и еп. Теона Мармаричког беху као јеретике екскомуницирали, а цар их је прогнао у Илирик. Тиме је, бар у односу на Арија, била потврђена одлука Александријског сабора, Епископе Јевсевија Никомедијског и Теогонија Никејског зато што су бранили ставове Арија и после одлука Никејског сабора, цар је прогнао у Галију.