| |
|
стина Цркве се одликује "католичанским" , или по још тачнијем древно - словенском преводу - "саборним" карактером. Она је истинита у целости, у свему , у сваком погледу и на сваки начин. Зато је она апсолутно неоспорна и не може бити изражена индивидуом. А због тога, најзад, она је неизразива чак и опште - црквеном апстрактном догматском одредбом, мада се несумњиво баш њоме може означити. Јер "догма" или општезначна одредба Истине није за Цркву апстрактно теоретско стање које мами у корист своје истине, одвајањем при том од пуноте црквеног живота и које исвцрпљућим начином садржи све оно у шта хришћанин треба да верује. Догма је само омеђавање истине од њоме иобличене лажи, својеврсно оцртавање сфере коју је сваки дужан да достигне у мери и квалитету који су му благодаћу даровани, тј. свакако - индивидуално и свакако - саборно, или у љубавном сагласју са другим, истим саборно истим таквим индивидуалним остварењима - симфонијски. Уз, свесност о непознативости Божије тајне и узајамна љубав хришћанска испуњују емпиријско несавршенство теоретског сагласја.
а тих разлога, Истина Цркве се и расветљава баш у споровима и интелектуалним сукобљавањима, задовољавајући и ослобађајући свакога који жели да је хришћанским путем оствари, али једновремено и егзистирајући изнад свих личних заблуда које Црква савлађује разумевањем саборности и љубави Христове. Неопходни услов за емпиријско постојање црквене Истине јесте единство Цркве: јер само једно Тело Цркве, само сав "народ црквени", може непорочно да чува и да оживотвори, тј. да разоткрије ту Истину. Видљиви знаци црквеног јединства од вајкада беху - јединство сваке црквене општине оличене у своме епископу, међусобно заједничарење тих општина или "цркава" и сабори. Наравно, свако такво емпиријско јединство, подразумевамо у томе низу и саборе, доказује и испољава Истину само у мери своје сопстене црквености или саборности (католичности). То се потврђује и прихватањем саборних решења од стране целог тела црквеног, тј. од стране сваке поједине општине, као и у чињеници да Истину не одређује бројност и количина гласова, нити само достојанство сабраних, него - дух црквеног јединства и љубави, Дух Свети који говори устима сабраних личности.
очетком ИВ века, када већ бејаху разјашњени и богочовечанство као основни хришћански проблем и бескорисност личних покушаја да се он разреши, са кристалном јасноћом се осетила потреба за спољашњим испољавањем саборног јединства и саборног труда Цркве. Наступало је, историјски гледано, једиствено време саборног тражења и проналажења истине. Али, истовремено намножише се и саблазни. - Било је веома лако људима заменити саборно изражавање њезиним изражавањем на саборима где не беху саборни, него зборни. Лако је било помешати саборну истину са спољашном, опште образовном одредбом, свеједино - са апстрактно општим, дух љубавног сагласја - са духо неподносивог трпљења. Установљено је спољашње јединство Империје, а Константин Велики је и Цркву, по спољашњем њезином виду, учинио једном. Војник, који јединственост схвата у духу логорске дисциплине; политичар који је на сваку препреку својим елементарним схемама врло осетљив, а уз то још и наследник "великих првосвештеника (понтифекса)" паганског Рима, Константин је себе сматрао "епископом споља", а епископом њиме, по спољашњости, уједињене Цркве, мада се у бризи за своје лично спасење није крстио одмах, него остао "оглашен" до последњих часова свога живота (337.). И његов однос према Цркви постао је традиција Императора. Раљзумљиво је да су се око Императора првенствено сабирали јерарси који су на исти такав начин схватали задатке црквене политике у држави, али то не беху увек најбоље и најпостојаније особе. Већина њих беше заражена духом политиканства и интрига, те искрену веру заменише бесплодном софистиком у кругу придворних евнуха који, по речима св. Анастасија Великог, једва су понешто могли да схвате у учењу о Рођењу Сина Божијег. Путем њих, интриге и политиканство још се више укорењиваху. На несрећу, и чињеница тек преживелог периода гоњења Цркве омогућавала је бркање религијских питања са црквено административним и полтичиким. У многим црквама се још није стишала шизма настала по питању односа Цркве према отпалима од ње у време гоњења. Равнитељи се не хтедоше сагласити са трпељивошћу црквене јерархије и често се сукобљаваху са њом, образујући своје личне "цркве" (донатисти у Африци). Тако је било и у Александрији, у Петри (Мелетијанова шизма). Овде је раскол само утихнуо, свагда спреман да се поново распламса, што је омогућавала и велика независност појединих црквених парохија у самој Александрији.
лександријки епископ Александар (312-328), о богу Речи је учио у духу традиције оригенизма. Оригенисти су, пак најодлучније одбацивали свако материјалистичко поимање божанства и, сходно томе, одбациваху рођења Сина у смислу еманације или раздељивања Божије суштине. Зато се многима од њих чинило недопустивим или опасним говорити о "рођењу из суштине" и о Сину који је "једносуштан" Оцу, што је Западу било природно, пошто су тамо под утицајем Тертулијана управо инсистирали на терминима "еџ субстантиа", "унус субстантиа", "цонсубстантиа", при чему је Тертулијан управо и мислио о Богу као о телу раздељеном на три дела(портионес). Са друге стране, утемељивање "једносушности" лако се могло тумачити у духу севелианства. Да би истакли карактер Сина, оригенисти су Га често називали "саздањем", подазумевајући под тим оригенову мисао о одношају изећу "Прве силе" и "Друге силе". Но, са ништа мањом упорношћу оригенисти су инсистирали и на Синовљевој савечности Оцу, на пуноти његове божанствености, чиме се већ гушио Оригенов субординизам. Одбацујући у Тројици било шта "стварно" или "подчињено"(Григорије Чудотворац), неки међу њима говораху чак и о "рођењу и суштине"(Теогнет), или се саглашавају са термином "једносуштан" или "омоусиос", мада не у његовом материјалистичком тумачењу (Дионисије Велики). Епископ Александар је говорио: "Син је свагда био у Оцу", као Очева Премудрост, као "незамењниви Очев лик" који Га у потпуности и тачном одражава и који у себи одсликава "на свој начин сличност Оцу". Син је - беспочетни Бог, мада се рађа и мада Га је Отац родио. Али, Он није рођен "из небића, већ из суштог Оца", не деобом или истакањем, како мисле Савелије и Валентин, него неизрециво и непоказиво: зато што је Он - друга суштина, ( термин који је још увек рђаво различит од "усиа" ). Јединствена различитост Сина од Оца јесте у рођености, али не временој, не оној која искључје савечност Оцу.
ко је Син "рођен" ( рођен, овај термин се врло често мешао термином - створен, порекло; ср. руски: - "земнородни" и "род људски' ) не из небића,од куда онда да није ( рођен )из Очеве суштине? А ако је син, као и Отац још и безпочетан - међу њима онда не постоји разлика и Савелије је у праву. У том случају у Богу морамо неодложно подразумевати еманацију и, у најбољем случају, сматрати Бога "састављеним", "дељивим", "измењивим", а у најгорем - допустити "двојицу нерођених". И једно и друго је ружно и нечастиво. Управо тако је Арије схватио Александрово учење.
о народнсоти Либијац, Арије је био Лукианов ученик. За време Диоклецијановог гоњења он је из Антиохије пребегао у Александрију где је после 310. године постао презвитер и задобио много присталица својом лукавом красноречивошћу и строгошћу аскетског живота. По свој вероватноћи, у време скоре Мелитианове шизме, он је стао на страну ревнитеља и, у сваком случају, са епископом Александром и већ истакнутим помоћником његовим ђаконом Атанасијем није живео у сагласју. Око 318. године Арије је јавно иступио са својом варијантом Лукиановог учења.
едини недокучиви, нерођени добри и властодрживи Бог, господари "личном и саприсуштом му премудрошћу". Све остало, а пре свега, "рођена" или саздана Реч, причасна је тој Премудрости, али не суштином, него благодаћу. Реч није из Очеве суштине. Она је саздана Очевом вољом када је Бог хтео да створи свет. Реч ( је ) - оруђе за стварање света. Син је створен вољом Оца али не из суштине Очеве, јер "било је времена када није било Речи", и није створен из материје, кој тада још није постојала, већ - "из небића". У дрском обнародовању Синовљеве "изнесушности" - огледала се сва Аријева новина. О томе да се Логос појавио у времену говорили су чак и неки александријци. То је значило рђаво мислити о божанству и не разликовати божанску началност од тварновремене началности, али то још није значило да се Син сматра творевином. На исти начин се сапризнавњем Синовљеве "изнешусности" не поклапају ни: његова подчињеност Оцу (субординизам ), ни одбацивање термина "омоусиос".
ријева замисао је разрушила саму себе. Ако је Син - створење, пита Атанасије Велики аријане, због чега је "Бог све њиме једним створио и без њега ништа није постало?" Због тога, одговарали су они ( Арије, Евсевије Никомидијски, Астерије ), што "творевина није могла ништа да прими на себе што није умањено Очевим дланом и Очевом силом стваралачком": Бог је од почетка створио сина ради тога да би "његовим посредништвом и њиме, и остало могло доћи у постојање". - Глупав одговор пошто је по мишљењу аријанаца и сам Син такође твар. Логос, као посредник, познат је још у пантеистичким системима. Код аријанаца Он се пробраћа у немоћну човекову реч. У принципу, по њима, Логос није потребан ни у Божјем домоустројству; свеколико иманентно учење о Тројици једноставно се брише. Ако Син није истинита Очева Мудрост, ако Он "не познаје" не само Очеву, него чак и "своју личну суштину", чему онда Он и како Он може да научи људе и самог тога Арија? Ако Син јесте - створење, како онда Он може друге да учини бесмртнима и бесконачнима? како чОвек може спсти и обожити људе? Јер Христос је, мисле аријани постао неизмњив у добру, благодарећо само напору своје тварне воље. Он је - Божији Син по усиновљењу.
"Бог није изабрао Њега зато што је Он имао нешто особито и превасходно у односу на остала бића по природи својој и не због неког нарочитог његовог односа према Богу, него зато што, без обзира на измењивост своје природе, Он је кроз утврђивање себе у делањуи добра успео да се одупре злу. Ако би исату силу показали Павле или Петар, њихово усиновљење се не би ничим разликовало од његовог усиновљења".
Али, шта ће онда рођење Логоса богом? Чему оваплоћење? - "Ми, кажу аријани, такође можемо постати Божији синови", Богови, истина - "само именом". У томе је "само" сва ствар.
а сабрању александријских презвитера Арије је као одговор на речи епископа Александра, да "Света Тројица јесте Једна у Тројици", одбрусио му у лице оптужбу за савелианство, супротставивши му своје лажно учење које је већ узнемирило паству. Александар је покушао да проблем реши на заједничким састанцима александријског клира. Како утоме није имао успеха, он је сазвао сабор египатских епископа који је био принуђен да двојицу епископа, петроицу презвитера и шесторицу ђакона који стадоше на Аријеву страну, лиши чИна. Али ни то није донело Цркви мир. - немири се наставише у Алкесандрији; аријани, пак напустивши Египат, пронађоше себи истомишљенике и заштитнике у епископату других цркава и уз то још блиских двору.
Кесарији Палестинској прихватио их Евсевије, који беше један од најученијих људи свога времена. Васпитавши се , као богослов, на оригенизму, он се од њега много удаљио; и одбацујући свечаност света Богу, није видео неопхосдности у прихватању Синовљеве свечаности Оцу. Уз то је још задржао Оригенов субординизам. Међутим, Евсевије Кесаријски није био лукианиста. Он је, као и они око њега, сматрао да је човековом уму тајна Синовљевог рођења још несхватљивија од тајне сједињења душе са телом, побојавши се свих нових појмова и израза, желео је да остане веран црквеном предању. Зато су безрезервно на Аријеву страну стали лукианисти Теогнис Никејски и Евсеније Никомидијски, стари и лукави интригант који је себи градио каријеру на двору и који је већ одавно био непријатељски расположен према александријским епископима. Он се и потрудио да се Аријево дело разгласи, разаславши епископима Истока и Мале Азије посланице у којима их је хушкао против Александрије и штитиосвога салукианисту, који је сам саставио и ширио своје ставове.
ако се један локални спор претворио у општецрквени и ставио на ред питање о сазиву "васељенског сабора", који се Императору и његовом саветнику по црквеним питањима, еп. кордубском Осији, чинио природним, јединственим и могућим средством уједињене Империје да васпостави мир у Цркви. - Спор између Арија и Александра учинио је хришћане смешнима у очима пагана. Међу самим хришћанима он је у многоме премашио границе теоретског размимоилажења. Верујући се узбунише. Египатско монаштво које је органски било везано са александријским богословљем стало на страну, блиског им, аскете Атанасија. Арије је популаризовао своје идеје тако што је написао стихове за обичне људе и морнаре ( "Талија" ). Од руке до руке су преночени памфлети, а по трговима и крчмама певане су аријанске песмице, "хулећи и подругујући Свевишњем". и такво свеопште стање трајало је до краја борбе да би на моменат само утихнуло и опет се разбуктало у епохи несторијанских и монофизитских спорова.
"Све до сада, пише Атанасије Велики, аријани у великом броју пресрећу и лове децу по трговима и постављају им питања не из божанственог Писма него из срџбе срца свога: - Да ли суштог или несуштог је створио Сушти из суштине? Суштим или несуштим Га је створио? - И још: Да ли је један нерођени или су двојица нерођених? - Затим су прилазили женама и постављали и њима своја лукава и непримерена питања: - Јеси ли ти имала сина пре но што си га родила? - Као што ти ниси имала сина тако није било ни Божијег Сина пре но што је Он рођен."-"Све је било препуно људима који су расправљали о недокучивом - улице,пијаце,раскрснице.Упиташ ли колико треба платити купљено-они филозофирају о рођеном и нерођеном.Желиш ли да сазнаш цену хлеба-добијеш одговор:-Отац је већи од Сина. Упитаћ ли дали је купка спремна-кажу ти: Син је произашао из ничега"(Григорије Нисијски).
ав црквени народ је осећао да ствар није само у апстрактном и теоретском спору који је изгубио сваки осећај за целовитост хришћанства, како се нама сада може чинити, него у самој суштини вере. И,скоро да су главни носиоци емперијског црквеног сазнања били прости епископи, необразовани и рђаво упућени у дијалетичке танчине,а који су и чинили већину Никејског Сабора. Међу њима је било и много исповедника и мученика, напаћених и прогнаних за Христа у време последњих гоњења,славних по своме светом животу. Они нису пристајали ни на какве сумњиве новине, као и група Евсевија Кесаријског, аучење да Исус Христос није Бог, да Он не може поучити и спасити, као и само аријенство нису хтели, али нису знали ни шта хоће.
То су зато добро знали заштитници Православља - Алекандар и Атанасије, Евстатије Антиохијски, Макарије Јерусалимски, Маркело Анкирски. Њима се приближио и Осја Курбубски, ауторитет и непоколебљиви старац, "отац сабора".Вероватно да је Александар још пре Никеје успео да се договори са Осијом о неопходности формулисања Православног учења појмом "једносушности" Наравно, речи "рођен из суштине Очеве" и "једносуштан" (омоусиос) у Писму се не налазе.Али на Западу су оне већкориштене у богослављу, мада је њихово схватање и прриморавало да се проналази још боље решење. На Истоку, пак, оне мада беху одбачене на антихоијском сабору, наилажаху на противљење али само као нови појмови који су давали повода еманатизму или савелианству, док самом духу богославља нису противречили. Најбоља је била реч "једносуштан"(омоусиос,"униус субстантиае" или "есантиае", "цонсубстантиалис", "цоессентиалис"). Утемељујући јединство Оца и Сина израз " омоусиос "је утврђивао и њихову различитост и означавао да су Отац и Син " заједно " или " истовремено " једна и иста " суштина ". Али речи, " рођен из не суштеине ", рђаво су одговарале западним нагађањима. - Син је иста та суштина као и Отац, а не другачија, само што је рођена из Очеве (Синовљево рођење је ипостасно, јесте одношај личности, а не суштина), а не да је "део" Очеве суштине (Тертулиан, Осија?). Против аријанаца дефинисано"рођен од суштине " лакше се могло употребити у корист аријанаца, те на Дугом Веаељенком Сабору (381.) беше уклоњено из Символа Вере. Уосталом, имајући у виду да се термин "усиа" (суштина, бит)и "ипостас"(личност, лице) још не беху разликовали под изразом "рођен од суштине" могло се сасвим подразумевати: "рођен од ипостаси".
а Никејском Сабору (325.) на који се сабрало од 250 до 300 епископа (предање,упоређујући их са слугама Авраамовим, у Постању 14:14, доводи њихов број до 318) победу су извојевали православни, али уз велики напор; и Истина коју је Сабор благовестио, надвисила је и премашивала је разум многих од њих . Одбацивши аријанство, а бојећи се нове, једном већ одбачене речи, они би вероватно остали на пола пута, тј. фактички би одложили решење, да нису прихватили Символ Вере који је предложио Евсевије Кесаријски.-
"Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега ("одлучно свега"),видљивог и невидљивог; и у једнога Господа Исуса Христа, Реч Божју, Бога од Бога, светлост од светлости, живот од живота, Сина јединорођеног, кроз кога је све произашло, оваплотившег се ради нашег спасења... Верујем и у једнога Духа Светога; верујући, да сваки од Њих јесте и постоји, да Отац заиста јесте Отац, и Син јесте Син, и Дух Свети јести Дух Свети."
вај символ кесаријске Цркве показао се као најбољи компромис; и, да "кесаријци" нису у њега унели ни александријског ни арианског смисла, он би се лако могао тумачити и у једном и у другом.Аријани су могли, ни мало не мењајућитекст, под речима "Творца одлучно свега" разумети:"значи и Сина". Примити кесаријски Символ значило би просто одложити одлуку и тобожњем вербалним сагласјем прикрити стварно разногласје. Уз енергичну Константинову подршку, православнима је омогућено да, растумачивши већини сву неумесност таквог исхода, у корену измене Евсевијев символ.- Пре свега унесене су речи: рођеног из суштине Оца " и "једносушног", а уместо "Творца одлучно свега" унели су "Творца свега". Могућност да Логос буде тумачен не у ипостасном смислу "личне Премудрости Божије" или "унутарње Речи"апологета, уклоњена је тако што је формулација "Реч Божја" замењена формулацијом "Син Божји". Придодавши реченом о оваплоћењу Логоса речи "сишавшег и оваплотившег се, страдавшег и васкрсавшег у трећи дан"искључена је могућност схватања оваплоћења у родовском смислу, тј. у смислу оваплоћења у многима или чак у свима који се спасавају. Најзад, у потпуности је била изражена божанственост Логоса и додати су анатемизи против аријана. Символ је добио следећи изглед.-
"Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог, и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, рођеног од Оца, јединорођеног, тј. од суштине Оца, Бога од Бога, светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносушног Оцу, кроз кога је све постало: и то што је на небесима, и то што је на земљи, ради нас људи и нашега спасења ради сишавшег и оваплотившег се, страдавшег и васкрсавшег у трећи дан, који се вазнео на небеса и који ће доћи да суди живима и мртвима; и у Духа Светог. Оне који говоре: било је времена када њега није било, и , пре него што је рођен није постојао, и оне који говоре да је створен из не суштог или из неке друге ипостаси или суштине ( еџ алиа субстантиа аут ессентиа ), или да је створен Он било као измењив, било као несталан, саборна Црква анатемише."
вај нови Символ је потписао чак и Евсевије Никомидијски. Арија и остале упорне лукианисте су протерали. Император Константин је стао на браник ортодоксије претећи њезиним противницима свом силом државне принуде. Но, управо је то и показало победу православља само као спољашњу, а због тога - превремену, тј, обеду која више отежава његов његов развој него ли га олакшава. Глас Цркве замењен наредбама императора беше велика саблазан. Противници никејске догме и они који нису били унутарње убеђени у вери, већ сусамо услед страха од цареве претње прикрили своја осећања, размишљали су овом логиком: ако је Никејцима победу дала власт, она ће уз помоћ силе учинити да и остала учења буду обавезна. Потребно је само,умешно и обазриво, спровести у дело утицај на самог императора или, у горем случају, трпети све док се не појави на власти другачије мислећа особа. Тако су размишљали аријани које је руководио и одржавао Евсевије Кесаријски. Многи, који под утицајем магловитог прогледавања и одушевљења исповедише једносушност, сада се вратише старим симњама и колебањима. - Није ли победило јелинско блудословље? Није ли реч о новим савелианима који натурују "рођење из суштине" и поричу различитост Оца и Сина? Западном искуству нова формула се чинила уобичајеном ; питања и сумње које је она стварала беху просто недоступни. Оно је увежбавало да мисли на грчки начин и да мисли уопште, задовољавајући се у ауторитативној, мада и нејасној формули, и мало по мало, губило је осећај за нераскидиву везу између знања и живота, на штету првог. Истраживачки ум источног хришћанина није могао и није смео уместо мисли исповедати спољашњу њезину одећу - реч; и прецизно, мада не и најмудрије, сазнање је одмах почело ловити животне последичности.
аравно, "политике" погрешише. - Никејци нису победили силом императорове власти, већ силом императорове власти, силом саме Истине. И "епископ од спољашњих", како сва историја борбе за једносушност показује, може унети много зла и саблазни, али не може поставити лажно мишљење на место саборног гласа Цркве: савим је свеједно да ли ће се он звати Константин - савесно побркани глас Цркве са гласом већине њезиних епископа,или ће се звати Констанције или Валент. Јер, чак и аријани - евсевиани који допуштају непромењивост Сина и апсолутно познање Њиме Оца ( Евсевије Никомидијски ), или они који признају Оца Оцем и до рођења Сина ( Теогинис ), већ се суштински разликују од Аријевих "изнесушника". И веома је карактеристично да и сами вођи аријански - и Констанције и Валент - нису тежили ка утврђивању чистог аријанства, него ка признавању црквене догме у некојкомпромисној, двосмисленој формули. На крају крајева то је било "политичко" решење догматског спора.
есумњива грешка никејаца, која је искупљена жестоким гоњењима обрушеним на њих, огледала се у томе што су и они сами у почетку веровали у делотворност спољне силе и што су, сами познавши Истину, ту своју сп9знају учинили сувише емпиријском у црквеном погледу. Неопходно је било да та нова догма не буде исповедање малобројних, или, одабвраних, него да буде слободно исповедање целе саборне Цркве и да она оправда и објасни, како апсолутни значај Христовог човечанства које су аријани протежирали, а тако исто и стварну разлику божанских Личности коју су протежирали истомишљеници Евсевија Кесаријског, а без којег разјашњења се свако лично, тј. Логосом одређено ( обухваћено ) биће руши и поистовећује са неком пролазном сенком. Једино када дају одговоре на сва та питања, никејци могу у правом смислу утврдити истину, коју су они већ познали, као црквену догму. Они су ступили у борбу не образлошивши самима себи своју личНу веру. они су зазирали од могућег савелианства, а неки од њих, чини се, да су и оправдали слична подозрења.
ерни сатрудник Атанасија Великог "неразумни галијац" маркело9 Анкирски ( + 374. или 375. ), жлжлећи само да тумачи Писмо, а не и философствује као Ориген, који се "уздигао захваљујући Платоновим делима", показао се пре као "туђ богослов" него ли подозрив. маркело је покушао да смисао Тројичности у Једниству растумачи без помоћи философских и, нариочито, нових појмова, понављајући у самој ствари - Савелијеве термине, чије учење је одлучно одбацивао као оно које богопознање и откровење чини немогућим.- Бог је један и једини. У аспекту своје еластичности, Он је Тројица. Али и у Монади постоји Логос - али не евидентношћу, осуштасвљеношћу или стварношћу својом, него силом, моћи и могућношћу своје стварности. У јединству са Оцем, тј. као Монада, Логос је - тај исти једини Бог, једна суштина са Оцем, "усиа" или "ипостас", једно лице; и у том погледу на њега су непримењиве речи : Христос, Исус, Живот, Печат Божији, Прворођени, Син Божији. У Монадиној "еластичности', Логос из свог потенцијалног бића ("бића силом" ) прелази у своје стварно биће ("биће енергијом") истовремено постајући могућношћу, моћ или сила свега постојећег, тј. постаје почетак стварања . То је - "прво домоустројство" Божије или стварање света. За њим долази "друго домоустројство': вечни Логос се оваплоћује или сједиљује са човеком, прима човеково тело и разумну душу, чинећи је у себи вечном и као да се времено одваја од Бога. Тиме Логос, веЋ христос, "нови човек" и "Прворођени", саграђује "своје Царство" и чини људе бесмртнима. Но, бесмртност још није вечност. - Свет је пролазан и "друго домоустројство" се мора окончати. Христово Царство ће постати Царство Божије, и божанство ће се вратити у стање "јединствености", где ће бити све, али ће бити, наравно, само "силом".
азуме се, овако учење ( блиско Тертулијановом, и својом суштином није савелианско ) које се природно збилжило са савелианством, компромитовало9 је никејце и без већег напора противници су га изобличили. Сам Атанасије, који је "ценио намеру' Маркелову али је на питање о његовом учењу одговорио само љубазношћу, беше принуђен да се на крају крајева огради од њега. Тим боље јер је "галичијев" ученик Фотин, епископ ссирмијски, признавши Сина за "моћ" или "силу" Очеву, преобратио "модализирајућу" Маркелову систему у најчистије адоптианство, поново осуђено на многим саборима 344. - 351. године. И поред свега, подозривши одношај према никејцима није престао него се још више оснажио. Сада су се огласили и истомишљеници и наследници Евсевија Кесаријског.
Он је признавао две "ипостаси" (= суштине ) Оца и Сина, а Сина, је сматрао другом, али не створеном него рођеном суштином.
"Израз омоусиос, тумачи Евсевије никејску догму, значи само то да Син Божији нема ничега заједничког са стварима, него је у свему адекватан Оцу и не постоји ни од које друге природе, него од Очеве."
ин није Отац, није "Нерођени" већ - "друга суштина", особно постојећа и дејствујућа, неизмењива и непролазна, иако је рођена. Међутим, Син није рођен у времену, како мисли Арије, јер "Отац је свагда Отац", него "пре свих векова" је рођен тако што је "раније док се није родио, Он (је) силом био у Оцу, нерођено". У смислу такве началности можемо назвати Сина "саздан вољом Оца и из воље Оца"; и "ако је Он из не суштог, онда не би био истинита Реч божија". Надвисујући сву творевину Син је мањи од Оца чиме и посредује између Оца и творевине". Али Он је "најподобнији" Оцу, "по свему је најпо9добнији Родившему Га". То је смисао "једносушности". Али, како је правилно приметио Атанасије, "сличност по свему" неопходно претпоставља разлику по суштини, пошто једносушност неопходно претпоставља разлику по каквоћи. Због тога Евсевијево Учење "сличносушних" или "омиев" (сличан) јесте или прикривено арианство или покушај да се форлмуше бесмислица изазвана тежњом очувања различитости Оца и Сина.
ејасноћа "омијских" формулација им је управо и омогућила временски успех код тражитеља истине, као стада без пастира, већине источних епископа. За омијце су се радосно јагмили и крајњи аријани. Не усудивши се директно да насрну на ауторитет никејског Сабора који је био заштићен Константиновим именом, они себи поставише два задатка: одстранити утицај главних заштитника православља и издејствовати такво тумачење никејског Символа Вере које би и њима било прихватљиво.
ајсилнији и најопаснији противник аријанства беше св. Атанасије Велики ( рођ. 293. г. ), "који је у Никеји смело иступио против Аријеве нечастивости". Васпитан је Предањем Цркве и традицијом александријског богословља. Атанасије се одликовао темпераментном и кристалном оштроумношћу, иако није био љубитељ теоретских подробности. он је од свих својих савременика најбоље овладао схватањем практичних страна догми и целовитости хришћанске вере. Пријатељ, а због тога и вољени покровитељ египатског монаштва, он је свагда очувао присну, како спољашњу тако и унутрашњу, везу са њим и сам се, још као ђакон, прославио у Александрији строгом аскезом. писац је, за историју монаштва, веома важног "Житија Антонија Великог". Но, аскетска настројеност није сметала да постане будни посматрач људи и догађаја, да буде живахни, проницљиви и оштроумни Египћанин, искрени тактичар. може бити да му је на штету ишло то што се пламена заокупљеност истином и оданост јој, сјединише у њему са природном наметљивошћу, власношћу и ауторитативношћу. но, она је коригована благошћу и дирљивом нежношћу према свима које је љубио, и у њој се налази битни удео његових успеха. Ариани нису грешили што су управо против њега смерили главну своју борбу и што су одрживост правослаља везали за њега. - Њега нико није могао да оптужи за лажна учења, као Маркела. Једино је преостао пут дворских интрига и покушај стварања унутрашњих размимоилажења у самој Александријској цркви.
забран, после Александрове смрти (328.г.) за "папу" александријског, Атанасије је био приморан да одамх напусти своју катедру (330. и 331.) и тек 332. године да се врати на њу, да би опет кроз три године био, због аријанских интрига, осуђен на Тирском Сабору за злоуптребу епископске власти и прогнан у далеки Трир (355. ). Краткотрајни повратак на катедру ( 337.) замењен је новим прогноством на Запад (339.-346.); тек после смрти лажног епископа видео је Атанасије поново своју паству. Али онје и на Западу био и душа и тело православља. Ни престарели Осија Кордубски, ни римски папа Јулије, који темељише тврду заштиту вере по9зивањем на првенство у Цркви, сами не могоше схватити и оценити шта се дешава на Истоку. "бранећи" Атанасија, папа је ишао његовим стопама.
суда Маркела, прогонство Евстатија Антиохијског и прогонство Атанасија Великог, беху спољашњи видови аријанске победе и неопходни услов даљег живота аријанства. Други циљ - изналажење компромиса - остварен је путем истраживања и састављања разних догматских формула које су и сабори и поједини епископи прихватали услед притисака самог императора. Те компромисне формуле, оживотворене и толико потребне самим аријанима, ипак нису одражавале аријанске погледе, већ погледе већине епископа који се у развоју постепено усмераваху ка... никејском Символу. - У такозваним "антиохијским формулама" ( Сабор 341. ), једна која нам је позната пос именом: "Символ Лукина Антиохијског", већ садржи у себи осуду чистог аријанства, мада су све оне усмерене и против 'омоусиана". признаје се да Син Божији постоји пре свих векова и да сапостоји са Оцем, и да ће "Он у свим вековима остати Цар и Бог" ( против Маркела ). Осуђују се сви који тврде да је "Син творевина, као један од створених", да је "из Несуштог, а не из Бога", да је "било времена када Њега није било". Он је,
"Сила и Премудрост, рођен од Оца пре векова, савршени Бог од савршеног Бога, сушти у Богу, у ипостаси (= у суштини), који ће постојати у вековима".
н је "непромењив и непролазан ", неодвојиви печат божанствености, суштине , моћи, воље и славе Очеве " (Лукиановски Символ ). У " петој " антиохијској формули (344.) читамо : Син (је) - "Бог по природи", "ванвремено " ванвремено је рођен " Очевом вољом, " по свему сличан (подобан ) Оцу ". Али и никејски Символ је измењен: " Они - Тројица по ипостаси (=Суштини), Једно по сагласју".
а тај начин, црквено емпиријско сазнање апсолутно одбацује савелијанство и све његове погрешности везане за појам једносушности, и бранећи божанску различитост Сина од Оца, све се више приближавало бити никејске догме. ово бриближавање се још више убрзало после 352. године када је Констанције својим залагањем објединио сву империју , гоњење православних и самоизобличење аријанаца у лицима тзв. "неподобника" или " аномеја", који су устврдили да је Син "несличан" Оцу.
ченик лукианиста и страсни дијалектичар Аетије или "безбожник" како га називаху његови противници, "од јутра до вечери је био преокупиран покушајима да уз помоћ геометријских фигура састави огредницу за Бога". "Пронашавши код Аристотела неки начин логичког закључивања" , он је " новином измишљотина превазишао и самог оца јереси -Арија. Аетије се могао похвалити блиставим изобличавањем Фотина и еп.Василија Анкирског. Но, он је био тек зачетник покрета чији је стварни тумач био епископ кизијски, кападокијац Евномије, славни заштитник безнадежно проиграног дела. Он је аријанство вратио на почетак ; " уз помоћ хризиповских логижности и аристотелових категорија" он је настојао да васпостави аријанство.
единствени истинити циљ човеков и јединствени садржај вере, размишља Евномије, налази се у познавању Бога, и то чисто теоретском познању . " Човеков ум сагорева жељом за вечним животом" што и јесте пунота богопознања . Бог од људи потражује само једно: да Га познају; они који поричу, тј. који заступају Божију недокучивост, нису достојни да се назову хришћанима . Али на који начин је богопознање могућно ако човек не може бити једно са Богом , ако је Христос само Бог или само човек ? У појму Христове " једносушности " : по човечанству - да нама, по божанству - са Оцем, већ је дата и утемељена православна "теорија знања".За арианствујућег Евномија она није прихватљива; и он тражи други неки пут.
- Бог, који је ни из чега створио свет, плодовима своје делатности који и сведоче о њему иако се Он не налази у њима, показује Себе. " Бог је створио ... и односе , и дејства, и сличности" ствари међу собом; Он је " усагласио назив (име) са сваком од именованих ствари саобразно са њиховим законима " , тј. са њиховим суштинама. На тај начин основни појмови , аристотеловске категорије, " имена" , нама су дати; и знање наше које се састоји из појмова није наша умотворина него знање које проистиче из отковења . Када је Бог, например , заповедио да се из ничега створи и постане земља, Он је изрекао име " земља ", и земља се појавила као осуштаствење тога имена. Та имена је Бог насадио у нашу душу . дакле, исходећи из имена или појма, могућно је усројити логички изразиву систему и остварити потпуну јасност.
поредно са конкретним именима чулних ствари, ми поседујемо и имена ствари која достижемо умом, а која такође у себи најтачнију репродукцију (али не суштину) именујућег; делимично у нама су и Божија имена. Ако је ово тако, онда ми можемо познати Бога ништа рђавије него што Он сам себе зна . Али, да ли нам је у том случају потребан Христос као сјединитељ човековог ума са Божијим ? - Христос је , одговара Евномије, - "врата" која нас воде до познања Оца , Он је светлост која " озарује душевно око људи да познају њега и Светлост Неописиву ". Но, "ум који поверује у Господа , узвисивши се над сваком, чулом и умом , схватљивом суштином , не може се задржати само на рођењу Сина, него тежи ка још узвишенијем"... Таквоме уму Христос већ и потребан.
вномије није гностик и његово учење о именима није "именословље". Он одбацује све што је ирационално, мистично, неодређено, верује у јасно и адекватно знање о Богу и не прихвата речи Григорија Нисијског који каже да људски "називи" нису ништа друго до нагађања о Богу и да они не могу изразити Божију суштину. И, желећи да заштити знање од омоусиана који указују на његову ограниченост, Евномије не види да у самој ствари они поново заснивају знање указивањем на богочовечанство и баш он подрива његове последње темеље. Јер по њему оно је - само "назначено", "индуковано" у човеку од Бога знање, апсолутнотварно и само тварно. На који начин он, Евномије, може знати да је његова "теорија знања" исправна - Она је - неизбежно резултат аријанства; а он жели њоме да васпостави аријанство!
остоји име, понавља он Аетијеве речи, које припада само Богу и не може се применити на творевину - "нерођени". То није потпуно одречан појам, како то Евномију тврди и Василије Велики, већ - указује на извесни одношај људи према Богу и на Божје господство. Наравно, "нерођеност" је - начин Божјег постојања (Григорије Нисијски), али је у Богу немогуће раздељивати начин постојања од самог постојања, својство од суштине. Бог, као "нерођени", "беспочетни, несложен, неизмењив, само је један". Али, уколико би Он родио нешто из своје суштине Он тада већ не би био прост, него - или би се делио, или би се мешао са нечим другим. И Он не може себе, нерођеног, да учини рођеним.
"Исповедајући да је једна и јединствена суштина безпочетна, а потом рођењем да садржи у себи Оца и Сина ви", каже Евномије омоусијанима, "тврдите да је нерођена суштина рођена сама од себе."
акле, сходно томе Син и може да буде само "саздање и твар": његово име је "рођени". Он није постојао пре свога рођења. Он је - "јединорођени Бог", рођен Очевом вољом (а не суштином). Његова суштина није иста и није подобна Очевој, иако је Син подобан Оцу као "лик и отисак свеколике Сведржитељеве енергије и силе, отисак дела, разума и хтења Очевог". "Син није једносуштан (омоусиос) и није сличносуштан (омиусиос), јер прво значи рођење и уситњавање суштине, а друго - једнакост."
ако је аријанство дошло до свог последњег и коначног стадијума у аетианству, евномианству или аномијству и дотакло се основних токова црквеног богословствовања које од простог подобија или омијства, кроз "подобије по свему", долази до омиусианства или сличносушности и само се "за једну јоту" разликује од омоусиансва. Истина, "подобије по суштини" је био унутрашње-противуречни појам. Уз правоваљану дораду он је требао да постане појам истоветности по суштини или једносушности. Њиме су хтели да изразе тек стварну разлику од Оца и Сина. И кад би омоусиани исповедали ту различитост, а омиусиани - јединство Личности, предмет спора не би постојао; он би био замењен заједничким тражењем најбоље дефиниције. У самој ствари то и јесте било тако, јер су омоусиани одбацили савелианство, а омиусиани нису исповедали тробожност. И сасвим је разумљиво зашто је последњи налет арианства био усмерен на обе групе. наравно, ариани нису тежили ка утврђивању своје догме, одбацујући своје "неподобнике", већ - ка догматској формули у којој не би било ни "једносушности" ни "сличносушности", и још су тежили ка символу своје победе - ка новој осуди стубова православља и, пре свих, Атанасија.
|
|
